Na Eviji je sve drugačije i nigde se ne žuri, pa i vreme teče nekim svojim tempom. Podne ume da se oduži u nedogled. Grci to znaju, te se ne uzbuđuju previše. Tada, kažu, misli treba usporiti uz pokoju čašicu uza, a ideju pustiti da se oblikuje pod vrelim suncem. Tog podneva, moje misli nisu stizale dalje od plaže i toplog mora, ispijanja limunade i beskrajnog izležavanja u hladu. Poziv da se pridružim jednodnevnom izletu do ostrva Manolija, zatekao me je nad porcijom sveže pripremljenih sardela, te sam pristala bez mnogo podpitanja.
Već sledećeg jutra, tačno u 7h napustili smo Pefki, uputivši se vijugavim drumom duž oboda zaliva, ka severozapadu. Par sati kasnije, stigli smo u Agios Georgios, mirno seoce kao naslikano između prozirnog mora i zelenih šumovitih brežuljaka. Bela kamena crkvica gospodari obalom. Piljarnice pune voća načičkane duž keja, a uz dok rasuta omanja ribarska flota. Jedna maca stoji ispod tezge sa svežom ribom i pažljivo prati na koju će stranu kantar prevagnuti. Tamo bliže vodi, ljudi se dovikuju i šire mrežu. U daljini se čuje krik morskog galeba. Jutarnji prizor ovog mestašca, jedan je od onih posebno upečatljivih, koje ne možete da zabeležite fotografijom. Nedugo zatim, ukrcali smo se u prostrani kruzer i pod budnim okom kapetana Koste, otpočeli krstarenje ka zapadu i Lihadonisiji.
Lihadonisija broji petnaest malih ostrva vulkanskog porekla, nastalih pre više hiljada godina. Zbog specifične lepote, bogate flore i faune i intenzivne tirkizne boje mora, među meštanima su poznata i kao grčki Sejšeli. U prošlosti su bila naseljena, a danas predstavljaju zaštićeno ekološko područje, raj za ptice, delfine pa čak i porodicu foka, koje su u par navrata izronile da nas pozdrave.
Mit ostrva povezuje sa Herkulom i tragičnom smrću njegovog sluge Lihasa, po kome su dobila ime. Priča kaže da je Lihas nastradao krivicom Dejanire, koja ga je navela da razljuti gospodara. Bačen je u more, a delovi njegovog tela završili su oko rta Kinaio, gde ih je Posejdon pretvorio u mala ostrva. Legenda je davno prešla u zaborav, ali ostrva od crnog kamena i dalje mame svojom posebnom egzotikom.
I što smo im se bliže primicali, bilo je jasno da nismo promakli neprimećeni. Jezdili smo morem punim velikih, jednookih meduza. Pojavljivale su se niodkuda, pa onda ponovo nestajale kao nemi izviđači nekog prastarog podvodnog božanstva.
Nakon polučasovnog krstarenja, obilaska napuštenog svetionika i prolaska iznad ostataka potopljenog broda, iskrcali smo se na ostrvo Manolia - najveće u grupi Lihade - gde smo proveli ostatak popodneva. Na zlatnopeščanoj plaži sa finim beach barom i romantičnim suncobranima u karibskom stilu, služeno je crno vino i čuveni halumi, kiparski sir uz pravi domaćinski ručak: suvlaki, lignje i grčku salatu. More je ovde plitko i po nekoliko desetina metara od obale, pa su sjajne fotografije zagarantovane.
Spomenuta plaža je i jedina sa ležaljkama. Ipak, ne dajte da vas njena lepota potpuno zavede. Krenete li nešto dalje, puteljkom kroz zeleniš, stići ćete do ruševina napuštenog sela. Iza kamenih zidova nalazi se najlepši i najusamljeniji deo ostrva, koji retko ko otkrije i gde vredi provesti par časova, koliko nakon svega ostane do kasnog popodneva i povratka u Pefki.
Eksplozivne boje, kristalno more, sirtaki na plaži i po koji kruzer pun radoznalih turista. Sve je to samo privid koji nestaje sa prvim senkama popodneva, kada misli postanu dublje, a čula ustuknu pred čudnim mirom i tišinom koju je teško narušiti. Tada se pogled zaustavlja na kućama. Oronulim, usamljenim i davno napuštenim. Kažu da je dvadesetih godina prošlog veka, poslednjih desetak porodica otišlo sa ostrva u potrazi za modernijim uslovima za život. Dremajući pod krošnjom bora na utihloj plaži, nisam mogla da se ne zapitam, da li ih je ipak oterala samoća?
Ovaj tekst ću završiti rečenicom na koju sam naišla čitajući "Grčka ostrva" Lorensa Darela, baš prilikom povratka sa Lihadonisije: Plovite sa grčkih ostrva nazad na kontinent, bez žaljenja, ali sa osećanjem da ste dotakli rub tajne.
Osim do ostrva Lihadonisije, iz Pefkija su organizovani i izleti do Edipsosa, Skiatosa pa čak i Atine. Više o izletu do Atine, pisaću u nekom od sledećih postova :).
Već sledećeg jutra, tačno u 7h napustili smo Pefki, uputivši se vijugavim drumom duž oboda zaliva, ka severozapadu. Par sati kasnije, stigli smo u Agios Georgios, mirno seoce kao naslikano između prozirnog mora i zelenih šumovitih brežuljaka. Bela kamena crkvica gospodari obalom. Piljarnice pune voća načičkane duž keja, a uz dok rasuta omanja ribarska flota. Jedna maca stoji ispod tezge sa svežom ribom i pažljivo prati na koju će stranu kantar prevagnuti. Tamo bliže vodi, ljudi se dovikuju i šire mrežu. U daljini se čuje krik morskog galeba. Jutarnji prizor ovog mestašca, jedan je od onih posebno upečatljivih, koje ne možete da zabeležite fotografijom. Nedugo zatim, ukrcali smo se u prostrani kruzer i pod budnim okom kapetana Koste, otpočeli krstarenje ka zapadu i Lihadonisiji.
Lihadonisija broji petnaest malih ostrva vulkanskog porekla, nastalih pre više hiljada godina. Zbog specifične lepote, bogate flore i faune i intenzivne tirkizne boje mora, među meštanima su poznata i kao grčki Sejšeli. U prošlosti su bila naseljena, a danas predstavljaju zaštićeno ekološko područje, raj za ptice, delfine pa čak i porodicu foka, koje su u par navrata izronile da nas pozdrave.
I što smo im se bliže primicali, bilo je jasno da nismo promakli neprimećeni. Jezdili smo morem punim velikih, jednookih meduza. Pojavljivale su se niodkuda, pa onda ponovo nestajale kao nemi izviđači nekog prastarog podvodnog božanstva.
Eksplozivne boje, kristalno more, sirtaki na plaži i po koji kruzer pun radoznalih turista. Sve je to samo privid koji nestaje sa prvim senkama popodneva, kada misli postanu dublje, a čula ustuknu pred čudnim mirom i tišinom koju je teško narušiti. Tada se pogled zaustavlja na kućama. Oronulim, usamljenim i davno napuštenim. Kažu da je dvadesetih godina prošlog veka, poslednjih desetak porodica otišlo sa ostrva u potrazi za modernijim uslovima za život. Dremajući pod krošnjom bora na utihloj plaži, nisam mogla da se ne zapitam, da li ih je ipak oterala samoća?
Ovaj tekst ću završiti rečenicom na koju sam naišla čitajući "Grčka ostrva" Lorensa Darela, baš prilikom povratka sa Lihadonisije: Plovite sa grčkih ostrva nazad na kontinent, bez žaljenja, ali sa osećanjem da ste dotakli rub tajne.
Osim do ostrva Lihadonisije, iz Pefkija su organizovani i izleti do Edipsosa, Skiatosa pa čak i Atine. Više o izletu do Atine, pisaću u nekom od sledećih postova :).
Da li ovako izgleda raj? :) Divan post.
OdgovoriIzbrišiMožda :D
IzbrišiHvala.
Kada sam kliknula na ovaj halumi, izgubih se u onim receptima i zaboravih da ti ostavim komentar :)))
OdgovoriIzbrišiOnda ti je oprošteno :D
IzbrišiMene je halumi oduševio, pa sam se brže bolje bacila u pretragu recepata.
*I ovaj putopis je lep,ali ja i dalje glasam za Pefki.
OdgovoriIzbrišiČekam tvoju priču o Atini i nadam se da si posetila muzej antičkih starina.
Mislim da je on sada 4-ti po lepoti na UNESCO-voj listi drevnih muzeja.
Nataša, hvala :).
IzbrišiMuzej nisam mogla da propustim, mada ne volim da "prolećem" kroz muzej - ma koji - ali ovog puta se nije imalo više vremena.
Lepo. Čekam Atinu :)
OdgovoriIzbrišiHvala :)
IzbrišiVeoma lepo pišeš, zaista sam uživala u putopisu i zamislila sebe tamo :) Saću još o Pargi da pročitam i da lepo spavam hehe
OdgovoriIzbriši