Foto krstarenje: Sa aparatom u ruci, put Kiklada

Kada mi je krajem jula prošle godine zacvrkutala viber poruka na telefonu, nisam ni slutila da je taj zvonak ton najavio početak neočekivane i prilično nestvarne letnje avanture. Skrivena od svih, leškarila sam u prikladno sklepanoj ležaljci na plaži Bigova, malog ribarskog seoceta zaklonjenog Lovćenom i niskim pobrđima, i sve do tog trenutka činilo se da me ništa neće izvući iz uljuljkane svakodnevice mirne jadranske uvale.

Udicu je bacila Aleksandra Popović iz Fabrike fotografa: "Hej, hej! Kad se vraćaš u civilizaciju? Hoćeš sa nama? Od 22 - 29. avgusta, Kos, Rodos, Santorini, Milos, Kitbos...Šta misliš?". Fabrika fotografa, u okviru svojih kurseva i škole fotografije, za polaznike praktikuje egzotična foto krstarenja na kojima se uči ali i uživa. Ruku na srce mene nije teško namamiti na ovakve "ekspedicije". Posebno kada one uključuju grupu strastvenih ljubitelja fotografije, kilograme profi opreme, grčki arhipelag u pozadini i pravu pravcatu jedrilicu. O jedrenju, uzgred, nisam ništa znala, ali mi je trebalo tačno tri minuta da se odlučim i pristanem.

Naša polazna tačka bila je atinska luka Pirej, a prvo odredište Santorini. Poznate vulkanske grebene ugledali smo nakon udobne osmočasovne vožnje luksuznim trajektom Blue Star. Na ostrvu smo imali predviđeno noćenje i hotelski smeštaj kako bi se dobro naspavali i pripremili za plovidbu, međutim niko nije razmišljao o nekom ozbiljnom odmaranju. Nepuna dva dana, koliko nam je ostalo pre definitivnog ukrcavanja, želeli smo da iskoristimo u potpunosti te smo se istog popodneva bacili u razgledanje.

Zašto svi pričaju o Santoriniju?

Santorini važi za jedno od najmagičnijih ostrva Grčke, a ko je upoznat sa lepotom grčkog arhipelaga zna da ovakav epitet nije lako dati tek jednom ostrvu. Mada ih ima dosta i sve su na svoj način zanimljive, plaže su ono što je ovde možda i najmanje interesantno.

Santorini ima poseban kolorit, zbog kojeg ćete u nekom trenutku steći utisak da šetate kroz niz savršeno uglačanih razglednica. Neobično prelamanje svetlosti o bele kupole Fire, ostavlja bez daha i one sa najvećim očekivanjima. Ovde se slavi i fotografiše svaki zalazak sunca i to sa razlogom. Pa ipak, mene su ostavile bez daha strme litice Kaldere, sa kojih se unedogled pruža plavetnilo neba i gotovo nestvaran pogled na vulkan. Taj osećaj visine i stapanja sa velikim prostranstvom, nešto je što me u mislima često vraća ovom mestu.

Početak

Iskusni moreplovci će reći da nema ništa lepše od krstarenja po Egejskom moru, dok vam beskrajno plavetnilo osvaja dušu, a topao vetar miluje kosu i lice. Obilazak niza ostrva u svega nedelju dana, kupanje u usamljenim uvalama i osvajanje morskog prostranstva, svakako je poseban doživljaj. Ipak, uz malo sreće, nešto jači vetar i neplanirano uzburkani talasi mogu ga pretvoriti u nezaboravno iskustvo, jedno od onih koja se uz smeh godinama prepričavaju i zauvek pamte. A mi smo bili baš te sreće.

U popodnevnim časovima napustili smo Santorini i ukrcali se na lep brodić, dug oko dvanaest metara. Ako sam u početku i mislila da ću se samo lenjo razvlačiti po palubi na blagom popodnevnom suncu, čitati knjigu u udobnoj kabini sa francuskim ležajem i pripremati kafu i sendviče u prostranom salonu dok neko drugi briga brigu o jedrima, balonima, čvorovima i kanapima, već prve večeri sam doživela potpuno prosvetljenje. Neočekivano jak vetar i visoki talasi bacakali su nas kao igračku na vodi. Adrenalin pomešan sa strahom i mučninom, brzo je ublažio početno oduševljenje i zacementirao nas za klupe. Skiper je pokazao izuzetnu dozu izdržljivosti, snage i koncentracije, a oni koji su imali dovoljno hrabrosti da uz njega ostanu gotovo celu noć, kažu da nam se negde pred zoru pridružilo veličanstveno jato delfina. More se nije smirilo sve do sledećeg dana, kada smo uplovili u Adamas, luku ostrva Milos.

Milos

Milos broji oko sedamdeset plaža, od kojih su mnoge veoma upečatljive, ukrašene prirodnim mostovima i stenama neobičnih morfoloških oblika, uglačanim kamenčićima šarolikih boja i toplim gejzirima. Na nekoliko stotina metara visokom uzvišenju, nalazi se Plaka, administrativni centar i mesto drevnog antičkog grada. Tu smo se izgubili među uskim ulicama izrazito belih kuća, prošaranih živahnim balkonima i plavim šalonima, od kojih se gotovo svaka završava veličanstvenim prizorom vode i maslinjaka.

Od male crkvice vodi dugačak zidić, sa koga se posmatra zalazak sunca. Oko nas je svega šačica turista, a čudi i neobičan mir i odsustvo buke, što svemu daje posebnu meditativnu dimenziju. Kasnije saznajemo da je automobilima onemogućen pristup gradu, jer su ulice previše uske. Milos smo napustili nakon višečasovnog škljocanja, oduševljeni bajkovitim motivima, pitajući se kako je ovo prelepo ostrvo uspelo da odoli masovnom turizmu.

Hidra

Od početka nas je pratio vetar jačeg intenziteta, pa smo nekoliko puta menjali rutu putovanja. To je doprinelo opštoj neizvesnosti, ali i dodatnom uzbuđenju, jer na moru ništa nije zagarantovano, a vožnja predviđena da traje pet sati lako može da se oduži na deset.

Jedna od najtežih luka za uplovljavanje bila je Hidra. Majušno ostrvo, poznato po odličnim tavernama, ispostavilo se  nezaobilaznom metom mnogobrojnih jahti, trajekata i jedrilica, pa do kraja nismo bili sigurni hoćemo li zateći slobodno mesto na doku. Osim toga usidravanje u prepunoj marini pravi je podvig. Ipak izgleda da su nam drevni bogovi ovog puta progledali kroz prste, te je sve na kraju proteklo glatko.

Sam gradić nas je osvojio iste večeri. Tik do obale je živahno šetalište, a odatle se uspinju uske kamene ulice i izgleda kao da se cela luka nadvila nad stenovitom plažom. Nije teško pronaći caffe sa pogledom na kristalno čistu vodu, a mnogobrojni butici govore u prilog tome da je mesto prilično trendi. Ipak, za razliku od Santorinija, uspelo je da zadrži određeni šarm i mediteransku autentičnost. Na ostrvu vladaju mačke i to doslovno, a jedino prevozno sredstvo su magarci. Noć je veoma živa i tek pred zoru opšta vreva polako jenjava.

Poros

Povratak ka Atini, sve više nas je primicao obalama Peloponeza. Naše poslednje odredište bilo je ostrvo Poros, pitomo i zeleno, sa romantičnim plažama i opijajućim mirisom borovine. Prijao nam je kontrast između ogoljene Hidre i bujnog zelenila koje se ovde širilo u nedogled. Vijugave kratke ulice, otkrivale su prelepe vrtove i skrivene bašte. Mirno popodne iskoristili smo da se osvežimo i napravimo seriju fotografija, pre nego što sunce potpuno nestane sa horizonta.

Nekoliko časova kasnije, kada su prazne ulice postale dupke pune turista a meštani srdačno otvorili vrata svojih kafića, radnji, trgovina i galerija, mesto pod zvezdanim nebom pronašli smo u bašti stare taverne. Tura za turom odličnog lokalnog piva i sveže pečenih krompirića, učinila je da zaboravimo na vreme. Smeh i priča nisu jenjavali sve do jutra, a račun smo zatvorili tek pošto je i poslednji sto ostao prazan a domaćin oglasio fajront reskim zvukom metalnog zvonceta. Ujutru smo već jedrili put Atine.

Ti misliš: more su samo lađe i samo daleka putovanja - Mika Antić

Prvi dan na brodu bio je naše "vatreno krštenje". Kasnije smo naučili da je jedrenje pre svega timski rad i osim stalne uključenosti svakog člana posade tokom uplovljavanja, isplovljavanja, sidrenja i drugih manevara, podrazumeva i dobru volju da se održe skladni međuljudski odnosi, a to znači stalnu komunikaciju, dogovaranje, toleranciju i solidarnost. Poželjno je i dobro raspoloženje, kao i poštovanje određenog "kućnog reda".

Na našoj jedrilici, srećom, dobre volje nije nedostajalo. Svi delimo istu ljubav prema fotografiji, kao i strast prema avanturi i novim saznanjima, pa smo se od prvog trenutka uklopili i razumeli kao da se oduvek znamo. Budući potpuni početnici na palubi, to zajedništvo nam je pomoglo da se brže prilagodimo celoj priči i lakše savladamo razna nova iskustva. O fotografiji i moru smo naučili mnogo, o sebi još više. I kada smo po povratku u Atinu napustili jedrenjak, činilo nam se da su od ukrcavanja prošli meseci, a ne samo sedam bezazlenih dana :).

Hvala Goranu, Vanji, Milici i Aleksandri (ako jednog dana ovo pročitaju) što su bili sjajni drugari, a posebno Aleksandri, čiji su objektiv i praktične lekcije, ovu avanturu učinile još lepšom i čitavu dimenziju bogatijom:).