Posao šminkera me je naučio da je za ženu u beauty industriji, kao uostalom za svaku ženu, veoma važno da ima izgrađeno samopouzdanje ili kako bi to jedna moja koleginica onako narodski rekla: "da si svoj na svome". Mnogi ljudi se bave šminkanjem i mnogi to tehnički dobro rade, jer kad se nauče određeni koraci gotovo svako (ko to želi) može da ispoštuje redosled i vešto aplicira šminku. Doduše više ili manje vešto već zavisi od iskustva, ali veština je nešto što se sa godinama usavršava i nadograđuje.
Međutim, mnogo je važnije da umete da ocenite šta jednoj ženi zaista
treba da bi se ona osećala "kao svoj na svome". To je ona čuvena
rečenica koju svaka buduća mlada izgovori: želim da izgledam kao ja,
samo malo bolje. Žene tom rečenicom ustvari uvek traže isto: da
izgledaju lepo, da bi se onda osećale lepo i bile sigurnije u sebe, a voljene od drugih. I
tu onda dolazimo do toga šta je to nekome lepo, a šta je opšte
prihvatljivo lepo? I koliko je važno jedno, a koliko drugo za jedno
žensko samopoštovanje.
Kada nisi lep
Često šminkam mlade žene koje su nezadovoljne svojim licem ili telom i žele da promene nešto ili mnogo toga na sebi. Mnoge se kasnije olako i upuste u sve te transformacije. Nekad su to usne, nekad nos, nekad levi profil, nekad grudi. Priča se povede oko određenog estetskog zahvata ili operacije, a počinje gotovo uvek istom rečenicom: "Ne volim svoje...". Taj početak mi naročito zapara uši, jer sam i ja nekada davno patila na sličan način.
U knjizi "Sreća je navika", pokojni Maksvel Molc, jedan od najpoznatijih i najcenjenijih plastičnih hirurga na svetu, piše sledeće: "Ljudsko biće uvek postupa, oseća i nastupa u skladu sa onim što zamišlja da je istina o njemu i njegovom okruženju. To je osnovni i temeljni zakon uma. Tako smo sazdani." Drugim rečima, naš nervni sistem ne razaznaje razliku između zamišljenog i stvarnog iskustva. Na isti način, šalje automatski odgovor na ono što mislimo ili zamišljamo da je istina.
Priča o antičkom nosu
Kada sam bila tinejdžer moja velika boljka bio je moj nos. Sve do neke desete godine, bila sam srećno i veselo dete, a onda su mi vršnjaci direktno i surovo (kako to samo umeju klinci u tom uzrastu) stavili do znanja da imam veliki nos koji uopšte nije cool. Od tog trenutka, nos više nije bio nos, bila je to jedna teška, neizdrživa santa leda na srcu. U to vreme, estetske operacije nisu bile tako uobičajene kao danas, a ja sam po svaku cenu želela lep, mali nosić i bila sam očajna. Sva dobronamerna ubeđivanja moje mame nisu pomogla i to je tako trajalo sve do jednog popodneva kada smo otišle u posetu njenoj tetki.
Ta teta Mica je uživala poseban ugled u familiji. Bila je super sposobna žena, jedina koja se usudila da praktično sama proputuje pola sveta (od Japana i Australije do Amerike i Londona). Živela je, za to vreme, damski ali prilično buntovnički, a mene i mamu volela je da ugosti na čaju u svom stanu u Čubrinoj. Nije mogla da ima decu, pa su joj sva deca iz familije bila "njena deca". Nikada nije puno govorila, ali kada jeste glas joj je bio odmeren, staložen i pun neporecivog autoriteta. Za mene je ona predstavljala nešto kao misterioznu junakinju iz nekog James Bond filma kojoj se svi dive i to me je opčinjavalo.
I tako se tog popodneva mama požalila na moje tinejžderske probleme sa nosom, a teta Mica je na to ustala, povela me do ogledala i rekla otprilike nešto ovako: "Ti imaš antički nos, tvoji drugari to ne shvataju jer još ne znaju mnogo toga o životu, ali je to jedan veoma poseban nos koji nema baš svako. I jednoga dana, kada porasteš, bićeš prava lepotica."
I ja sam joj poverovala. Priznajem, nije mi uvek bilo lako, ali svaki put kada bi moral pao mama me je podsećala na moj "antički nos". Tek kasnije, u jednoj Asteriks & Obeliks epizodi, shvatila sam šta je to antički nos :D, ali tada to više nije bilo važno. I dan danas, kada se pogledam u ogledalo setim se njenih reči i mislim da ću joj na njima zauvek biti zahvalna.
Šta je lepota?
Ta priča o nečem posebnom i drugačijem što nema svako i ne prepoznaje svako, za mene je do danas ostala definicija lepote i autentičnosti. Verovatno su mi zato i u poslu, često zanimljivija neka nepravilna lica i nestandardna lepota koju neretko prati neuobičajen personaliti, u odnosu na supersimetričnost i šupljikavu copycat-ičnost savršenstva, kakva je danas toliko tražena i popularna.
Kada nisi lep
Često šminkam mlade žene koje su nezadovoljne svojim licem ili telom i žele da promene nešto ili mnogo toga na sebi. Mnoge se kasnije olako i upuste u sve te transformacije. Nekad su to usne, nekad nos, nekad levi profil, nekad grudi. Priča se povede oko određenog estetskog zahvata ili operacije, a počinje gotovo uvek istom rečenicom: "Ne volim svoje...". Taj početak mi naročito zapara uši, jer sam i ja nekada davno patila na sličan način.
U knjizi "Sreća je navika", pokojni Maksvel Molc, jedan od najpoznatijih i najcenjenijih plastičnih hirurga na svetu, piše sledeće: "Ljudsko biće uvek postupa, oseća i nastupa u skladu sa onim što zamišlja da je istina o njemu i njegovom okruženju. To je osnovni i temeljni zakon uma. Tako smo sazdani." Drugim rečima, naš nervni sistem ne razaznaje razliku između zamišljenog i stvarnog iskustva. Na isti način, šalje automatski odgovor na ono što mislimo ili zamišljamo da je istina.
Priča o antičkom nosu
Kada sam bila tinejdžer moja velika boljka bio je moj nos. Sve do neke desete godine, bila sam srećno i veselo dete, a onda su mi vršnjaci direktno i surovo (kako to samo umeju klinci u tom uzrastu) stavili do znanja da imam veliki nos koji uopšte nije cool. Od tog trenutka, nos više nije bio nos, bila je to jedna teška, neizdrživa santa leda na srcu. U to vreme, estetske operacije nisu bile tako uobičajene kao danas, a ja sam po svaku cenu želela lep, mali nosić i bila sam očajna. Sva dobronamerna ubeđivanja moje mame nisu pomogla i to je tako trajalo sve do jednog popodneva kada smo otišle u posetu njenoj tetki.
Ta teta Mica je uživala poseban ugled u familiji. Bila je super sposobna žena, jedina koja se usudila da praktično sama proputuje pola sveta (od Japana i Australije do Amerike i Londona). Živela je, za to vreme, damski ali prilično buntovnički, a mene i mamu volela je da ugosti na čaju u svom stanu u Čubrinoj. Nije mogla da ima decu, pa su joj sva deca iz familije bila "njena deca". Nikada nije puno govorila, ali kada jeste glas joj je bio odmeren, staložen i pun neporecivog autoriteta. Za mene je ona predstavljala nešto kao misterioznu junakinju iz nekog James Bond filma kojoj se svi dive i to me je opčinjavalo.
I tako se tog popodneva mama požalila na moje tinejžderske probleme sa nosom, a teta Mica je na to ustala, povela me do ogledala i rekla otprilike nešto ovako: "Ti imaš antički nos, tvoji drugari to ne shvataju jer još ne znaju mnogo toga o životu, ali je to jedan veoma poseban nos koji nema baš svako. I jednoga dana, kada porasteš, bićeš prava lepotica."
I ja sam joj poverovala. Priznajem, nije mi uvek bilo lako, ali svaki put kada bi moral pao mama me je podsećala na moj "antički nos". Tek kasnije, u jednoj Asteriks & Obeliks epizodi, shvatila sam šta je to antički nos :D, ali tada to više nije bilo važno. I dan danas, kada se pogledam u ogledalo setim se njenih reči i mislim da ću joj na njima zauvek biti zahvalna.
Šta je lepota?
Ta priča o nečem posebnom i drugačijem što nema svako i ne prepoznaje svako, za mene je do danas ostala definicija lepote i autentičnosti. Verovatno su mi zato i u poslu, često zanimljivija neka nepravilna lica i nestandardna lepota koju neretko prati neuobičajen personaliti, u odnosu na supersimetričnost i šupljikavu copycat-ičnost savršenstva, kakva je danas toliko tražena i popularna.
Da me ne shvatite pogrešno, ovo nije priča o estetskim zahvatima i tome da li su ok, ovo je priča o samopoštovanju i vrednovanju svog ja. Citiraću još jednom čika Molca:
"Mi mislimo i verujemo i pretpostavljamo da se treba procenjivati prema normama nekog drugog, onda se osećamo drugorazrednim i zaključujemo da sa nama nešto nije u redu, što dalje vodi do ubeđenja da nismo dovoljno vredni, da ne zaslužujemo uspeh i sreću i da nije u redu da u potpunosti, bez izvinjavanja ili osećaja krivice, ispoljavamo svoje sposobnosti i talente, kakvi god oni bili.
Do svega ovoga dolazi jer smo sebi dopustili da budemo hipnotisani idejom kako "treba da budem takav i takav" ili "treba da budem kao svi ostali". Pogrešnost te ideje može se odmah prozreti, jer ne postoje utvrđeni standardi uobičajeni za "sve ostale". "Sve ostale" čine pojedinci, među kojima nema dva ista."
Moj nos je moj orden!
A nos? Pa nikad ga ne bih menjala, iako znam da uz jednu operaciju ili čak manju estetsku intervenciju, moj profil može da izgleda ženstvenije i usaglašenije. Razlog je jednostavan: meni je moj nos i sve kroz šta sam sa njim prošla u životu, najlepši ukras na licu i bila bih nesrećna da ga izgubim. Takav kakav je svedoči o svim onim malim i velikim bitkama iz kojih sam izašla kao pobednik, zato što sam prihvatila sebe i verovala da sam posebna. A to mi je mnogo vrednije od jednog besprekornog prćastog profila. Tako ja to vidim :)
Na kraju, ostaje pitanje kome verovati? Drugima kojima nisi lep ili onim "drugima" kojima si lep? I da li je to uopšte važno, ako na prvom mestu veruješ sebi.
Inače, fotografije
iz ovog posta su veliki #tbt na neka stara dobra blogerska vremena. Ufotkane su u
prelepom foajeu Hotela Moskva, dok smo čekali legendarnu Tanju Bošković da se pojavi
iza ugla i upotpuni kadar, a potpisuje ih Igor Prusac.
Moj nos prica istu pricu. I jedinstven je i moj... A sta smo sve prosli do ove spoznaje...
OdgovoriIzbrišiAli vredelo je :)
IzbrišiTi si jedna predivna zena i dama, imas istancan ukus za ono sto je zaista vredno paznje. Pozdravljam te
OdgovoriIzbrišiHvala, na komentaru i pozdravu :)
Izbriši